Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као




НазваВлада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као
старонка1/4
Дата канвертавання29.11.2012
Памер0.49 Mb.
ТыпДокументы
  1   2   3   4


ВЛАДА*


Појам и порекло


Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као орган извршне власти карактеристична је само за парламентарни систем власти, у којем постоји бицефална извршна власт. У председничком систему власти влада не постоји као формални уставни орган, него као фактички скуп блиских сарадника председника републике које овај поставља и отпушта према свом нахођењу. У скупштинском систему власти, влада није самостални државни орган, него је организационо везана за парламент, функционишући као његов извршни одбор (орган).

Историјски посматрано, влада се као државни орган први пут појавила у Енглеској. Да би у сукобима с парламентом изашао на крај, монарх је образовао тим својих сарадника. Он их је именовао и они су му одговарали за рад. Ти монархови сарадници носили су назив "министри". Мало по мало, како би обезбедио подршку парламента, монарх је прибегавао избору својих министара из реда парламентарне већине. Од тог момента, министри се постепено удаљавају од монарха, пошто више нису од њега апсолутно зависни, и приближавају се парламенту, којем све чешће подносе извештаје о свом раду. Једном изабрани из реда парламентарне већине, они су се могли распуштати само уколико више нису уживали поверење те исте већине. Тако је настала политичка одговорност владе и министара пред парламентом. Одговорност министара је логична последица права извршне власти да утврђује политику и права парламента да санкционише политику са којом није задовољан. Извршна власт се на тај начин померила са неодговорног монарха на одговорну владу, која је постепено добила потпуну аутономију у односу на монарха. У Енглеској стицање овакве аутономије владе у односу на монарха убрзано је почетком XVIII века, доласком на престо представника Хановерске династије са Џорџом I, који је знао само немачки, па стога није присуствовао расправама својих министара, не могавши да их разуме. Како се види, извор и разлог дуализма или бицефалности извршне власти је чисто историјски, а не доктринарни (P. Vialle).

Влада је државни орган извршне власти који представља скуп највиших функционера (министара) који се, по правилу, налазе на челу појединих ресора управе. Влада (Министарски савет, Државни савет и сл.) је као државни орган потребна како би се одржало јединство у раду министара и обезбедило расправљање о питањима опште политике, која не улази у делокруг ниједног посебног министарства. Влада, дакле, одређује општи правац државне политике. Уз то је влада државни орган чија је основна надлежност да извршава законе и да организује, усклађује, усмерава и контролише активности из оквира свих управних области (ресора).

Влада се састоји од министара, који су прошли кроз фазу феудалног и уставног министра. Министарска функција добила је јавноправни карактер тек крајем XVII века, са преображајем феудалне у апсолутну монархију. Монарх је у апсолутној монархији "од самовољног властелина постао с мање или више успеха органом 'полицијске' државе, која води бригу о безбедности и благостању становништва". А све дотле феудални владаоци преко тих истих министара (латинска реч "minister" значи "слуга") су "управљали и земљом и двором, и коњушницом и подрумом, не правећи разлику између приватног и јавног права" (Е. Спекторски). Феудални министар је била, дакле, најпре функција приватноправног, па тек потом јавноправног карактера. За разлику од феудалног министра, који је још увек био везан искључиво за монарха, уставни министар долази тек с парламентаризмом. Он долази на министарску функцију и с ње одлази искључиво вољом парламента.


Избор и састав


Владу као орган извршне власти образује парламент. Кабинет у председничком систему власти није аутономан орган власти који има сопствену надлежност, тако да, с обзиром да га поставља и разрешава председник републике, не доводи у питање опште правило о образовању владе као органа извршне власти. У већини земаља с парламентарним системом власти одређену улогу у образовању владе игра шеф државе било тако што парламенту предлаже мандатара за састав владе, било тако што парламенту на предлог мандатара предлаже целокупни састав владе. Али је битно да у парламентарном систему влада долази на власт и врши своју функцију вољом парламента. При том се влада образује према политичком критеријуму – од представника политичке већине у парламенту. Политичку већину може учинити једна (што је ретко и углавном у условима двостраначког система и већинског изборног система) политичка странка или више политичких странака. У првом случају образује се политички хомогена једностраначка влада, а у другом коалициона или концентрациона (свестраначка) влада. Коалициона влада образује се од страначке коалиције, тј. од политичких странака које имају већину у парламенту и које су образовале страначки савез у циљу образовања владе. У ванредним ситуацијама, ради премошћивања тих ситуација удруженим политичким снагама, образује се политичким консензусом концентрациона влада од представника свих парламентарних странака. И концентрациона влада је, докле год обухвата само представнике парламентарних странака и уопште страначке личности, влада која је образована према политичким мерилима.

Но, влада се може образовати и од личности које нису страначке, које нису чланови политичких странака. Тада је реч о политички неутралним владама, јер се оне састоје од личности које су ван политичких странака. Основни циљеви таквих влада су извлачење земље из кризе ангажовањем најкомпетентнијих личности у земљи, независно од политичких странака. Такве владе се називају владама "народног јединства", "демократског јединства", "грађанског јединства" и слично. Посебан облик политички неутралних влада су чиновничке владе. Оне се образују од чиновника који заузимају највиша места у хијерархији државне управе, а који због таквог положаја не могу бити чланови политичких странака. Чиновничка влада се формира као прелазно решење у условима парламентарних криза, које настају као последица распада старих и немогућности склапања нових страначких коалиција са циљем да врше функцију владе до нових парламентарних избора. Од чиновничке владе треба разликовати експертску владу, која не долази као последица парламентарне кризе, него као последица свесног настојања политичке већине у парламенту да се у владу изаберу превасходно стручни, а не политички људи. Експертске владе имају демократску легитимност, чиновничке је немају, оне су "нужно зло" до новог легитимног конституисања парламентарне већине на општим парламентарним изборима из које ће произићи нова, легитимна влада.

Са становишта могућности, односно обавезе или забране припадања чланова владе парламенту, владе могу бити посланичке, мешовите и непосланичке. Посланичка влада постоји кад постоји правило да чланови владе обавезно морају бити чланови парламента. То правило постоји у земљи парламентаризма, Великој Британији и у земљама на које је британски парламентаризам извршио утицај. Штавише, ако би члан владе постао неко ко није члан једног од домова, он би то у кратком року (шест месеци) морао постати или би престао бити члан владе. Овај захтев буквално спроводи суштинско обележје парламентаризма, према којем влада произлази из парламентарне већине. Она је у буквалном смислу део парламентарне већине. Кад за образовање владе не постоји обавеза да њени чланови припадају парламенту, нити је чланство у влади сметња да му припадају, таква влада је према свом саставу мешовита. И, најзад, непосланичка влада постоји кад је уставом установљена инкомпатибилност између чланства у влади и припадности парламенту. Ово решење постоји у Уставу Пете француске републике од 1958. Начелно објашњење оваквог решења дао је Де Гол, према којем је то решење уведено због тога што се не може "у исто време бити контролор и контролисани". Министар који треба да одговара парламенту за свој рад, не може у исто време бити и посланик у том парламенту. Уколико члан парламента буде био изабран за министра, он је обавезан да у кратком року поднесе оставку на чланство у парламенту. На идеји неспојивости обављања различитих функција државне власти од стране једне исте личности заснива се председнички систем власти и то је уопште захтев строге поделе власти, али је с обзиром на општу оријентацију Устава Републике Француске од 1958. поменуто решење имало за циљ да егзекутиву учини стабилнијом тиме што ће јој обезбедити превасходно професионални уместо искључиво политички састав и што ће допринети њеној еманципацији у односу на парламент. Оваквим пресецањем персоналне везе "између функције министра и чланства у Парламенту несумњиво се уопште везе између два органа слабе и тиме влада чини самосталнијом" (М. Јовичић).

Влада је колегијални орган, што значи да се састоји од одређеног броја појединаца. То су председник владе или први министар (премијер), евентуално потпредседник владе, и министри (секретари или други одговарајући назив), како они који стоје на челу појединих ресора, тако и без портфеља. У појединим земљама чланови владе су и поједине друге категорије највиших државних функционера по положају који заузимају. У зависности од броја чланова, владе се могу груписати у мале, средње и велике. Мале владе су оне испод 20 чланова (Швајцарска, некадашња СР Југославија), средње које имају између 20 и 40 чланова (Француска, Италија), велике, које имају преко 40 чланова (Велика Британија, некадашњи СССР). Данас постоји тенденција повећања величине владе, тј. броја њених чланова, што је у вези с јачањем улоге државе у друштву и проширивањем подручја деловања државе.

У појединим земљама постоје различити организациони облици рада владе. Тако, у Француској постоје две форме рада владе: као Министарски савет и као Кабинетски савет. Министарски савет функционише под председништвом шефа државе и обухвата све или само најважније министре. У земљама са бицефалном егзекутивом које имају ову форму рада владе, у којима шеф државе има ограничена овлашћења, Министарски савет се ретко састаје. Историјски посматрано, опадање значаја овог облика рада владе отпочиње упоредо са слабљењем монархове власти и успостављањем класичног парламентарног система. Кабинетски савет је облик рада владе који окупља све њене чланове под председништвом првог министра, премијера. Његове одлуке често припремају ужи савети или међуминистарски одбори, који се састоје од првог министра и одговарајућих ресорних министара, зависно од питања, или од високих државних функционера под евентуалним председништвом шефа државе.

На челу владе налази се председник или први министар. Назив овог функционера "премијер" настао је у Енглеској, јер он није, поред монарха, могао носити назив "председник владе". Касније је тај назив прихваћен у земљама које су прихватале модел британског парламентаризма. Данас чак постоји и у Француској, у којој није прихваћен британски модел парламентаризма, али са циљем да се истакне како је председник Републике тај који је стварни шеф владе, док је први министар само први међу министрима. Но, у сваком случају, председник владе је централна личност у власти која носи целу владу. Због тога се и каже да је он камен темељац целе владине зграде. Таква изузетност и претежност положаја председника владе у влади огледа се у општеусвојеном правилу парламентаризма, према којем оставка председника владе повлачи за собом одступање целе владе, без обзира на то да ли поједини министри хоће или неће да одступе.

Министри имају двоструку улогу, односно надлежност: политичку, као чланови владе, и административну, у мери у којој руководе министарским департманом. У том погледу разликују се: министри без портфеља (често се називају и државним министрима, као под Трећом и Четвртом републиком у Француској), који не руководе министарским департманом и департмански министри, задужени за један министарски департман, било путем закона, било путем делегације од стране министара који се налазе на вишем степену хијерархије у влади (то су делегирани министри – les ministres délégués). У Петој републици одређеним департманским министрима додељују се почасне титуле државних министара. Државни секретари, који су или повезани с министром или аутономни од овог, немају ранг министра; они нису чланови владе и у одређеним ситуацијама не учествују на седницама владе, премда, по правилу, учествују у раду владе.

Влада се обавезно образује на почетку изборног периода парламента, с тим што њено остајање на власти зависи од тога да ли ће и докле ће уживати поверење парламента. Кад изгуби поверење парламента, влада силази са власти. Иначе, правило је да је мандат владе једнак дужини парламентарног мандата.

Ма колика по величини била влада, сви министри у њој немају једнак значај. Они се међусобно различито вреднују, зависно од значаја свог ресора и својих политичких или стручних квалитета. Због тога се у пракси (у извесним случајевима она се претвара и у уставну норму) ради постизања веће оперативности владе, у оквиру владе образују ужа, малобројнија тела, у којима се доносе најважније одлуке и која на себе преузимају руковођење владом у целини. Најпознатији пример таквог тела је британски кабинет. Број његових чланова је променљив, али је уочљиво правило да се смањује за време рата и криза. Чланови британског кабинета су, по правилу, старешине кључних департмана (инострани послови, финансије и буџет, унутрашњи послови, трговина). Тако је дошло до поделе департмана на кабинетске и некабинетске, с тим што је она врло флексибилна. Сматра се да чињеница чланства старешине једног департмана у кабинету указује на значај који први министар придаје односном департману. Број чланова владе, а и кабинета се на крају прошлог века удвостручио у односу на његов почетак. Узроци тог пораста су различити и, према Огу, леже у следећим чиниоцима: "сујети државника да буду министри, потребама да се представе разни елементи и интереси у политичкој странци; затим у разграничавању државне надлежности, које тражи организацију нових и важних ресора, као и жељи да се дâ свакој већој грани управног система бар по једно лице представничког тела".


Овлашћења и акти



Влада као орган извршне власти има самостална овлашћења самосталног органа једино у парламентарном систему власти. У председничком систему власти је неформални орган шефа државе који нема сопствена овлашћења, док је у скупштинском систему власти влада формални орган парламента који у име парламента обавља извршну власт. У парламентарном систему влада је, независно од начина избора и овлашћења шефа државе, ефективни орган извршне власти, носилац знатнијег и важнијег дела те власти. Овлашћења су владе временом еволуирала, тако да данас обухватају њена класична овлашћења, затим овлашћења која су произишла из промењене улоге државе током последњих деценија и овлашћења која влада има у ванредним околностима и околностима кризе у земљи.

Класична овлашћења владе изражавају се једном синтетичком формулацијом, према којој је влада државни орган задужен за извршавање закона парламента и одлука судова. Ради остваривања такве улоге, влада доноси уредбе и друге опште акте, тј. одредбе општег и имперсоналног карактера којима се прецизирају и разрађују одредбе закона, што омогућује примену закона. У истом циљу, влада располаже и могућношћу доношења индивидуалних аката и мера, као што су акти именовања, акти овлашћивања, закључивање уговора и слично. Класична овлашћења владе укључују и одређена овлашћења која влада има у односу према парламенту. Ту, пре свега, долази њено право да интервенише у законодавни поступак који се води у парламенту, путем законодавне иницијативе, амандмана на предлог закона, учешћа у претресу закона, право вета, учешће у чину промулгације и спровођење публикације закона. На основу ових својих класичних овлашћења, влада је у систему власти који је доминирао током XIX и почетком ХХ века историје парламентаризма, остала другостепени и пасивни (који не креира, него извршава оно што је други креирао, по правилу парламент) државни орган. Праву власт имала су законодавна тела, која су владу усмеравала на свакодневне послове.

После Првог светског рата, влада предузима нова овлашћења, углавном на уштрб парламента и постаје незаобилазни чинилац у обављању законодавне власти. Поред тога, дошло је до проширивања уредбодавне власти владе. Уредбодавна власт владе је проширивана двојако: путем делегације законодавних овлашћења парламента влади (делегирано законодавство у Великој Британији, декрети – закони у француској Трећој и Четвртој републици, ордонансе у француској Петој републици); стварањем сопствених нормативних овлашћења владе (аутономна уредбодавна власт). У истој мери са ширењем своје уредбодавне власти, влада је ограничавала овлашћења парламента. Највећи број законских предлога потицао је од владе, што је ишло на штету предлога који су потицали из парламента. Практично, влада је добила квази-монопол законодавне иницијативе, посебно у буџетској материји, тако да је парламент сведен на орган који одобрава политику коју је усвојила влада. Уз то, влада настоји, и то јој полази за руком, да преузме вођење спољне политике, лишавајући парламент овлашћења да ратификује међународне уговоре и да објављује рат. Због тога данас више не одговара стварности тврдња да је парламент законодавац, а влада извршилац закона, пошто је сада законодавна функција подељена између парламента и владе. Овакав преображај наступио је као последица преображаја улоге државе, која се више није ограничавала на полицију и на одржавање поретка (држава – жандарм), него је обухватила и непосредно руковођење одређеним јавним службама (држава – предузетник).

Особеност савремене улоге владе у држави је што се, у по земљу тешким приликама, допушта знатно увећавање њених овлашћења, било одлуком парламента, у случају стања приправности (état d'urgence), било на основу одредаба устава (члан 16. француског Устава од 1958), било на основу уставног обичаја (теорија о овлашћењима владе у стањима кризе).

У уставним системима већине држава влада је на основу свих ових овлашћења постала моторна власт у држави. Појединци предлажу да се она због такве своје промењене улоге више не означава као извршна власт, него као "активна власт" ("pouvoir actif"). Данас је у стварности влада постала: орган који даје импулсе; орган који доноси одлуке; орган који предвиђа. Данас је влада далеко од своје некадашње улоге пасивног извршиоца закона, она данас располаже истинском иницијативом за обављање државних функција, тако што утврђује законодавни програм који парламент одобрава и испуњује и тако што анимира и усмерава државну управу у правцу остваривања циљева које влада одреди. Другим речима, влада, како кажу многи устави у свету, "утврђује и води политику нације". У том смислу влада је орган који даје импулсе. Но, влада је и орган који доноси одлуке и то путем своје финансијске арбитраже коју обавља утврђивањем предлога буџета и путем своје уредбодавне власти, која се све више проширује. Влада је и орган који предвиђа, који планира. Пре свега, влада је одговорна за планирање националне привреде, а затим све делатности владе све више се ослањају на предвиђање оног што ће наступити, тако да је данас више него икад тачна изрека: "Владати, значи предвиђати" (B. Jeanneau).

По правилу, општи акти владе у хијерархији правних аката долазе одмах иза устава и закона. Њима се друштвени односи могу регулисати првобитно и оригинерно и тада су ти акти (тзв. аутономне уредбе), у ствари, закони чији доносилац није законодавно тело, него орган извршне власти. За доношење таквих општих правних аката влада мора имати изричито уставно овлашћење. Али се општи правни акти владе доносе превасходно ради извршавања закона и других општих аката парламента и тада се њима друштвени односи регулишу секундарно и деривативно (тзв. извршне уредбе). У првом случају, реч је о самосталним, у другом, о несамосталним или извршним уредбама. Несамосталне извршне уредбе могу се доносити на основу генералног уставног или посебног законског овлашћења. Кад влада има генерално уставно овлашћење за доношење уредаба за извршавање закона, она такве уредбе може доносити за извршавање сваког закона уколико је по природи ствари то неопходно. Влада има специјално законско овлашћење за доношење уредбе кад јој је дато конкретним законом ради његовог извршавања. Такве уредбе могу се доносити само за извршавање конкретног закона у којем су и предвиђене. Поред општих, влада је овлашћена и за издавање појединачних аката, почев од политичких, приликом чијег доношења влада ужива велику слободу и који не подлежу оцени законитости, па до управних аката, које влада издаје као највиша управна власт у земљи.

Посебну врсту аката владе представља тзв. делегирано законодавство, тј. уредбе са законском снагом које влада доноси по основу делегације законодавне власти коју врши парламент. Тада парламент своје уставно овлашћење да доноси законе преноси под утврђеним условима на владу. Парламент може уступати законодавну власт, чији је уставни носилац, влади само кад је то изричито уставом утврђено. Ако устав не даје такво овлашћење парламенту, парламент такво овлашћење и нема, па не може законодавну власт поверити другом на вршење. Разуме се, ако је преношење законодавне власти са парламента на владу уставом изричито забрањено, парламент не може ни дати влади овлашћење за доношење закона. Кад устав изричито не предвиђа могућност да парламент пренесе своја законодавна овлашћења на владу, парламент то не може чинити због тога што су функције које су уставом поверене на обављање појединим државним органима њихове обавезне надлежности, а не њихова властита права. Државни органи могу те функције вршити зато што их је на то устав овластио, али баш зато они немају овлашћење да "своје" функције преносе на друге државне органе. Доношење закона у надлежности је законодавних органа, а само ако устав то изричито допушта, оно може бити у надлежности и извршних органа, тј. владе (Ј. Стефановић). Овакво објашњење оправдава се и другим аргументом. Законодавна власт израз је суверености, а у демократским режимима сувереност припада народу. Народ врши суверену власт преко својих представника у народном представништву или непосредно. Кад парламент као народно представништво без изричитог уставног овлашћења преноси законодавну власт на владу, он тиме отуђује сувереност од народа. У сваком случају, како закључује Јован Стефановић, "правна могућност за извршну власт, да задире у надлежност законодавне, не постоји уопће, ни без пристанка, а ни с пристанком законодавне власти, и без обзира на разлоге, који то захтијевају, ако устав не предвиђа могућности таква задирања ни без пристанка ни с пристанком законодавне власти".

Парламент може двојако делегирати влади овлашћење за доношење закона: или доношењем тзв. закона о пуним властима (овлашћењима), односно закона о хабилитацији, којима овлашћује владу да уместо њега уреди одређене области законом с ограниченим временским важењем или доношењем тзв. оквирних закона (закона-скелета), у којима одређује само оквире и општа начела у области друштвених односа захваћених тим законима а детаљније њихово уређивање препушта влади. Уредбе које влада доноси, према једном или другом основу, имају законску снагу, а то значи да се њима, начелно узев, ако за тим има потребе, могу мењати или укидати одредбе ранијих закона. И једном и другом врстом закона којима се врши делегација законодавне власти, влади се не може дати генерално овлашћење за вршење законодавне власти, јер би се тиме пренело вршење народне суверености с представничког на непредставнички орган. Зато се тим законима постављају ограничења и услови, којих је дужна да се придржава влада у погледу ширине области која се уређује, у погледу рока до којег важи такво овлашћење, у погледу обавезе подношења на потврду владине уредбе парламенту и слично.

  1   2   3   4

Дадаць дакумент у свой блог ці на сайт

Падобныя:

Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као iconКултурно-историјске претпоставке настанка модерне политичке теорије
По Касиреру то је моменат победе картезијанске филозофије (Декартове), односно победе „нове рационалности“ тј. рационализма. У европи...

Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као iconНајсавршенија молитва коју употребљавамо у дому и храму је молитва Господња. Она се зове тим именом јер је њу предао својим ученицима Господ Исус Христос као
Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу. Хљеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове...

Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као iconУскрс је религијски празник који Сицилијанци прославyају с највећом пажњом и љубављу. Прослава Ускрса је права експлозија старих традиција и савремених
Вина открива један од најаутентичнијих облика сицилијанског духа склоност ка контрадикцији и лакоћу прелажења из једне крајности...

Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као iconВисока технолошка школа
Мерење дозе се врши помоћу специјално конструисаних уређаја, дозиметара, који се сас-тоје од детектора јонизујућег зрачења и мерног...

Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као iconОрганы исполнительной власти
Орган исполнительной власти – это структурное подразделение государственного аппарата, осуществляющее в соответствии с установленной...

Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као iconЭрленд Лу Во власти женщины «Во власти женщины»: Азбука классика; Санкт Петербург; 2002
Герои «Во власти женщины» ходят в бассейн и занимаются любовью в плавательных очках, поют фольклорные песни и испытывают неодолимое...

Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као iconРешение портала органа исполнительной власти города Москвы да
Об автоматизированной информационной системе "Типовое решение портала органа исполнительной власти города Москвы"

Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као iconМали српски етнички појмовник (1) порекло, име и прапостојбина етнолошки осврт на најранију српску прошлост
М. Будимир, као раније П. Ј. Шафарик и други аутори, врло аргументовано порекло српског имена доводи у везу са словенским кореном...

Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као iconПояснительная записка к проекту закона Республики Карелия
Российской Федерации. Законодательный (представительный) орган государственной власти субъекта Российской Федерации вправе также...

Влада је, као и шеф државе, орган извршне власти. Али, за разлику од шефа државе као органа извршне власти, који постоји у свим системима власти, влада као icon1. Моделирање и модели Моделирање представља један од основних процеса људскога ума. Оно је уско везано за начин људског размишљања и решавања проблема
Као резултат процеса који називамо интелигентно људско понашање, моделирање представља свакодневну активност и велики део онога што...

Размесціце кнопку на сваім сайце:
be.convdocs.org


База данных защищена авторским правом ©be.convdocs.org 2012
звярнуцца да адміністрацыі
be.convdocs.org
Галоўная старонка